Lifestyle

Uvod u prirodni način ishrane

Civilizacija sa svojim tehničkim osavremenjavanjem izuzetno je doprinela utvrđivanju novih, savršenijih principa življenja, kojih bismo se danas teško mogli odreći; ali istovremeno je izazvala i bujicu neprijatnosti. Između ostalog, kao faktore rizika koji prouzrokuju mnogostruke negativne posledice po zdravlje, izdvajamo promenu načina ishrane, naviknutost na sedenje (zbog profesije ili iz navike), stres i zagađenost sredine. Nabrajamo najbitnije karakteristike ili odrednice u ishrani današnjeg civilizovanog društva:

1) Zamena prirodne presne (sirove) hrane termički obrađenom hranom.

2) Zamena krupno mlevenih žitarica (sa mekinjama), hlebom pripremljenim od belog brašna.

3) Zamena čvrstih namirnica, mekim.

4) Deficitarnost organizma vitaminima i auksinima (aktivnim supstancama koje učestvuju u regeneraciji ćelija).

5) Nedostatak mineralnih soli i oligo-elemenata.

6) Nedostatak zelenih biljnih pigmenata – hlorofila.

7) Nedostatak biljnih vlakana (celuloze) koja imaju ulogu u dinamici rada creva i regulisanju probave.

8) Prekomerna upotreba masti i proteina životinjskog porekla.

9) Prekomerna upotreba kuhinjske soli (natrijum-hlorida),začina i hemijskih konzervanasa.

10) Konzumiranje rafinisanih slatkiša (čokolada, bombona, poslastičarskih proizvoda, itd.)

Bez detaljnog objašnjenja svake od nabrojanih tačaka, možemo reći da obnova i očuvanje dobrog zdravlja podrazumeva najpre preispitivanje sopstvenog načina ishrane i ispravljanje grešaka koje smo činili godinama, tako da su one postale naša svakodnevica. Treba da verujemo da se ovo može postići, ako način ishrane koji je čovek primenjivao u Edenu postane ponovo predmet našeg interesovanja i navika.

Iako je meso kao hrana postalo sastavni deo kulinarstva širom sveta, bilo je vrlo učenih, čuvenih ljudi koji su konzumirali isključivo biljnu hranu ili su, u najmanju ruku, svojim stavom svedočili u prilog blagotvornom dejstvu biljne ishrane. Među ovima pominjemo imena koja sama za sebe govore: Pitagora, Plutarh, Sokrat, Seneka, Virdžilije, Ovidije, Horacije, Leonardo Da Vinči, Njutn, Frenklin, Lok, Ajnštajn, Bajron, Šeli, Paskal, Bose, Tolstoj, Volter, Žan Ž. Ruso, Bernard Šo, Didro, Lamartin, Mišel, Vagner, itd. Govoreći o mesnoj hrani,

Pitagora koji je živeo sto godina kaže: “Klonite se, o smrtnici, skrnavljenja svoga tela hranom koja je tako rđava!” Plutarh kaže: “Govorite o aždajama, panterima, lavovima, a niste ništa manje svirepi od ovih zveri; jer za njih ubiti, znači prehraniti se, dok je za vas cilj ubijanja naslađivanje mesom, a da biste sakrili tu grozotu, svojim jelima dodajete različite začine.”

Ovidije, veliki pobornik biljne ishrane, piše: “Nije bilo tako na početku u onom srećnom vremenu; zadovoljan biljkama i plodovima koje zemlja daje, čovek nije umrljao usta životinjskom krvlju… Odbacite jedan tako zločinački običaj; sledite savete koje vam dajem i ne zaboravite da jedući meso vrednog vola koji je vukao u jarmu, jedete meso prijatelja koji vam je pomagao da obrađujete zemlju.” Kliment iz Aleksandrije napominje: “Čuvajte se ove hrane.

Zar da još uvek pribegavamo životinjskom mesu, kada imamo na raspolaganju tako veliki izbor plodova? Neka oni koji sedaju za sto prepun raznovrsnih jela, ne gube iz vida da na taj način podstiču bolesti, a svoj trbuh pretvaraju u sramnu neman, zvanu najveći neprijatelj”. Slavni Bose potvrđuje fizičku i moralnu degeneraciju ljudskog roda objasnivši to kao rezultat čovekove ishrane mesom.

On kaže: “Pre Potopa, hrana od Bogom danih plodova, koji su ljudima bili na dohvat ruke, predstavljala je trag prvobitne bezazlenosti… Danas, da bi se prehranili treba da prolijemo krv nevinih životinja; i pored užasa koji u nama prirodno izaziva klanje tih životinja, mi prerađujemo meso i pripremamo od njega svoja jela, što teško može da zataška predstavu da se leševima hranimo da bismo utolili glad.” Lamartin, budući odmalena vaspitan po načelima biljne ishrane, napisao je upečatljive stihove:

“Nezadovoljni plodovima koje im je Bog dao Ljudi da utole svoju glad – Zločinom prema Tvorcu, zločinom od kog zemlja podrhtava, U krvi sebi traže drugu hranu. U svakom naselju ljudskom, krv potokom teče. Tu su prava groblja poklanih Božjih stvorenja. Odvučeno silom, sa cvetne livade, Tu nevino jagnje biva hrana svojih gospodara.”

Bernard Šo kaže: “Dokle god ljudi budu mučili i ubijali životinje da bi se hranili njihovim mesom, dotle će stalno trajati rat. Verujem da svako razumno biće treba da ima isto mišljenje. Sva deca iz moje škole, bila su na biljnoj ishrani, i to im nije smetalo da budu snažni i lepi, hraneći se povrćem i voćem Ponekad, u toku rata, slušajući krike ranjenika pomislio bi na krike životinja u klanicama i rekao bih sebi:

Bog nas kažnjava isto tako kao što mi kažnjavamo ova bespomoćna stvorenja. Ko može voleti nešto tako tiransko, što se zove rat? Bez sumnje, samo oni koji jedu meso i koji, pošto su jednom ubili, osećaju potrebu da stalno ubijaju ptice, životinje, da love lisice, da ubijaju košute. Mesar, pred tezgom oblivenom krvlju, izaziva bujanje životinjskih nagona i podstrek za ubijanje. Zar se možemo nadati vladavini mira na zemlji, dokle god od sebe činimo prave žive grobove za poklane životinje?”

Loading..
Close