“Nikad tabletu popio nisam, a živim evo 87 godina” – Poslušajte životnu priču Miloša Stanojevića

U malom selu nedaleko od Kragujevca, na brdu s kojeg pogled puca na šljivike i oranice, živi čovjek koji prkosi vremenu. Zove se Miloš Stanojević, ima 87 godina, i iako su mu ruke ispucale od rada, oči mu sijaju kao da je mladić. On je jedan od onih ljudi kakvih je sve manje – seljak koji je život proveo u polju, sa stokom i zemljom, i koji danas, u dubokoj starosti, kaže:

„Nikad tabletu popio nisam, a doživjeh skoro devedesetu.“

Njegova priča nije samo priča o jednom čovjeku, već o čitavoj generaciji – o ljudima koji su se rađali u kućama od blata, spavali na slami, radili od malih nogu, i uprkos svemu doživljavali duboku starost.

Teško djetinjstvo i gladne godine

Miloš je rođen 1936. godine, u vrijeme kada se selo još borilo s gladi. Njegovi roditelji, Stanoje i Ljubica, imali su osmero djece.

„Nije bilo dana da se ne radi. I kad je kiša, i kad je sunce, i kad je sneg do pojasa. Majka je uvijek govorila: ‘Ko ne radi, taj ne jede.’ A nas osmoro – svako je morao nešto.“

Pamti i rat. Imao je samo pet godina kada su vojnici prošli kroz selo. „Sećam se, krijemo se mi deca iza šljivika, a oni prolaze s puškama. Čuo sam i plotune. Strašno je bilo, ali dete brzo zaboravi kad opet mora da trči za ovcama.“

Najviše su ga oblikovale gladne godine poslije rata. „Sećam se, jednom smo mesec dana jeli samo krompir. Nema hleba, nema kukuruza. A opet, bili smo zdravi, radili smo, išli bosi i nikom ništa.“

Miloš se sjeća i jednog događaja iz djetinjstva, koji ga je obilježio. Imao je deset godina kada je pao sa visoke jabuke.

„Penjao sam se da uberem jabuke, i grana pukla. Pao sam pravo na leđa. Svi su mislili gotovo je. Ležao sam tri dana, nisam mogao da ustanem. Baba mi je stavljala obloge od rakije i listova kupusa. Posle trećeg dana, ja se pridigoh i opet na noge. Od tada kažem – rakija je moj lek.“

Život bez doktora i apoteka

Kroz cijeli život, Miloš je izbjegavao doktore. „Doktor je dobar, al’ kad baš mora. Ja nisam nikad morao. Kad me nešto boli, ja odem u šumu, legnem na travu, ili popijem rakiju. I prođe. Možda nije naučno, ali meni je pomoglo.“

Njegova filozofija je jednostavna: rad je najbolji lijek. „Ako sediš, bolest te stigne. Ako radiš, nema kad da te stigne.“

Miloš se oženio 1960. godine. Supruga Radmila bila mu je najveća podrška. „Bila je tiha, vredna, nikad nije digla glas. Sve smo pravili zajedno – kuću, štalu, sve. Bez nje ništa ne bih mogao.“

Imali su četvoro djece. „Sada su oni po svetu, a ja ovde. Takvo je vreme. Nekada su deca ostajala uz roditelje, sada svi beže u gradove. Nije im lako, ni tamo nema hleba bez motike.“

Radmila je preminula prije deset godina. „Od tada mi je najteže. Kad legnem, nema s kim da podelim dan. Ali slikama pričam. Stanem pred njen portret i kažem: ‘E, Rado, danas sam okopao krompir, danas sam nahranio svinje.’ I tako mi je lakše.“

Milošev dan počinje rano. „U pet sati se budim. Popijem jednu čašicu rakije, da razbudi želudac, i onda u dvorište. Nahranim svinje, kokoške, dam psima da jedu. Posle toga idem u polje – ili da okopam baštu, ili da pokosim livadu.“

Za doručak najčešće jede sir i hleb koji sam ispeče. „Ništa mi ne prija kao moj hleb i moja šljivovica.“

Popodne provodi u šljiviku ili vinogradu. „Nema dana da ne obiđem svako drvo. Drvo ti je kao čovek – ako ga ne pogledaš, uvredi se i ne rodi.“

Uveče, kad sunce zađe, sjedne ispod kruške i zapali lulu. „Tu razmišljam o svemu – o deci, o životu, o tome koliko sam prošao.“

Miloš pamti svoju prvu kosidbu, kad je imao samo 12 godina. „Otac mi dao kosu i kaže: ‘Sine, sad si odrastao.’ Ja zamahnem, a ona se zabije u zemlju. Svi se smeju, a ja crven ko paprika. Ali posle trećeg zamaha, počelo da ide. Do večeri sam pokosio pola livade.“

Jednom je išao u Beograd, da vidi brata. „Uđem u autobus, prvi put u životu. Sedi pored mene gospođa sa šeširom. A ja sa opancima i torbom punom jaja, da ponesem bratu. Kad sam stigao, svi su me gledali kao čudo. Ali nisam mario. Grad nije za mene, ja sam dete sela.“

Miloš je pravi majstor za rakiju. „Nema veće radosti nego kad krene prva kap da teče. To je kao da se dete rodi. Kad probam, znam kakva će godina biti.“

Jednom je, priča, u šljivovicu pao list od oraha. „Rakija zamirisala drugačije, i od tada svake godine ubacim po koji list, za merak.“

Miloš strogo čuva običaje. Na Božić uvijek unosi badnjak, na Đurđevdan plete vijence, a na slavu dolazi cijelo selo.

„Kad gubiš običaj, gubiš sebe. Meni je slava svetinja. Dođu deca, komšije, svi se okupe. To je ono što me drži.“

Filozofija života

Njegove riječi su jednostavne, ali pune mudrosti:

„Radi i voli zemlju, i ona će te hraniti.“

„Čovek bez stoke je siromašan, ma koliko para imao.“

„Bolje je imati zdravu glavu nego pun džep.“

„Sreća nije u parama, sreća je kad imaš miran san.“

Iako je ostao sam, Miloš kaže da nije usamljen. „Imam stoku, imam voće, imam zemlju. Kad radiš, nemaš kad da misliš da si sam.“

Ponekad mu dođu unuci iz Beograda. „Oni se čude – kako ja bez interneta, bez televizora? A ja se čudim njima – kako oni bez njive, bez šljive? Svako svoje nosi.“

Miloš Stanojević je više od običnog seljaka. On je živa knjiga, svjedok jednog vremena, dokaz da skroman život, rad i mirna duša mogu donijeti dugovječnost i sreću.

„Mene često pitaju – kako izdržiš sam? A ja kažem – nisam sam. Sa mnom su i otac, i majka, i žena, i sve što sam prošao. Dok ima zemlje pod nogama i šljive u rakiji, ja nisam sam.“

Njegova priča ostaje kao poruka mladima: ne zaboravite zemlju, ne zaboravite običaje, ne zaboravite korijene.