Svetlost je osnovni izvor informacija iz okruženja i čovek je prvenstveno vizuelno biće. Kroz čulo vida, oko registruje elektromagnetno zračenje talasnih dužina između 400 i 780 nanometara – poznato kao vidljivo zračenje. Ovo zračenje se nalazi između infracrvenog (IC) i ultraljubičastog (UV) spektra, koje oko ne može da detektuje. Vidljivo zračenje je ono koje doživljavamo kao svetlost, a različite njegove talasne dužine percipiramo kao boje.
Kada su sve talasne dužine vidljivog spektra prisutne zajedno, oko ih registruje kao belu svetlost – najprirodniji podražaj čula vida. Upravo bela svetlost pruža najprijatnije uslove za rad i boravak, pa se preporučuje kao osnovno sredstvo osvetljavanja radnih prostora.
Za optimalnu vidljivost, nisu dovoljni samo prisustvo svetlosti, već i njena jačina, kvalitet i pravac iz kojeg dolazi. Svetlost je, u suštini, bilo koje zračenje iz vidljivog spektra koje može registrovati čulo vida. Svetlosni tok ili fluks predstavlja ukupnu količinu svetlosne energije koju izvor emituje u jedinici vremena, a merenje se vrši u lumenima (lm). Jedan lumen je količina svetlosti koju emituje tačkasti izvor jačine jedne kandele u prostoru od jednog steradijana.
Jačina svetlosti se meri u jedinici kandela (cd). Ova vrednost opisuje gustinu svetlosnog toka u određenom pravcu, odnosno koliko je svetlosni izvor „jak“. U standardizovanim uslovima, kandela je definisana pomoću crnog tela na temperaturi topljenja platine.
Osvetljenost, s druge strane, zavisi od količine svetlosnog toka koji padne na određenu površinu. Meri se luksima (lx), a jedan luks je svetlosni tok od jednog lumena raspoređen na kvadratni metar površine. Prava percepcija predmeta u prostoru zavisi i od refleksije – sposobnosti površina da odbijaju svetlost. Ova sposobnost se izražava koeficijentom refleksije i varira u zavisnosti od materijala i boje površine. Osim refleksije, bitni su i koeficijent apsorpcije (koliko svetlosti površina „upija“) i koeficijent propustljivosti (koliko svetlosti prolazi kroz materijal, npr. staklo).
Sjajnost određene površine, odnosno koliko se svetlosti reflektuje u pravcu očiju posmatrača, igra ključnu ulogu u uočavanju objekata. Prejaka osvetljenost može izazvati bleštanje koje ometa vid. Zableštavanje može biti direktno, kada izvor svetlosti direktno pogađa oči, indirektno – kada se svetlost reflektuje od sjajne površine, ili kontrastno, kada razlika između svetlih i tamnih površina otežava adaptaciju oka.
U svakodnevnom životu i radu oslanjamo se na dva glavna izvora osvetljenja – prirodno i veštačko. Prirodna svetlost dolazi od Sunca i može biti direktna (kada sunčevi zraci padaju na površinu) ili indirektna (kada dolazi reflektovana od neba, oblaka ili drugih objekata). U prostorijama, prirodno osvetljenje može biti nadsvetlo (sa plafona), bočno (sa prozora) ili kombinovano (istovremeno sa više strana).
Prirodna osvetljenost se procenjuje pomoću koeficijenta dnevne osvetljenosti – odnosa između unutrašnje i spoljne osvetljenosti izraženog u procentima. Dok kvantitet svetla zavisi od količine zračenja, kvalitet se procenjuje kroz kontrast, raspodelu senki i dominaciju određenih tonova.
Kada prirodna svetlost nije dovoljna, koristi se veštačka rasveta. Prva vrsta veštačkih izvora su lampe sa užarenim metalnim nitima, najčešće od volframa. Ove lampe proizvode svetlost usled zagrevanja niti, ali su energetski neefikasne jer većina energije odlazi na toplotu. Halogene verzije sa dodatkom joda su efikasnije i trajnije, ali i dalje manje ekonomične u poređenju sa savremenim rešenjima.
Znatno štedljiviji izvori su svetlosni uređaji sa električnim pražnjenjem, među kojima su najpoznatije luminiscentne lampe. Ove lampe funkcionišu tako što električni naboj prolazi kroz gasove (najčešće pare žive), pri čemu nastaje UV zračenje koje se pomoću fluorescentnog premaza pretvara u vidljivu svetlost. Luminiscentne lampe pružaju ravnomernu i difuznu svetlost, blisku prirodnoj, manje zamaraju oči i omogućavaju ekonomičnu rasvetu, posebno u većim prostorima.
Prema spektralnim karakteristikama, dostupne su u varijantama: belo, toplo belo, hladno i dnevno svetlo. Pored njih, postoje i izvori visokog pritiska koji emituju svetlost velike jačine – pogodni su za industrijske objekte, hale i spoljašnje osvetljenje. Njihova mana je relativno uzak spektar zračenja, ali se to može kompenzovati kombinovanjem sa običnim lampama radi postizanja prijatnijeg svetlosnog balansa.
Savremene lampe punjene ksenonom, koje emituju snažno UV zračenje, zahtevaju dodatnu zaštitu i specijalna stakla, što ih čini pogodnim za specijalizovanu primenu. Sve ove lampe montiraju se u svetlosne armature koje oblikuju i usmeravaju svetlosni tok. Armature se mogu postaviti na plafone, zidove ili direktno na radne površine i omogućavaju kontrolu svetlosnih uslova – da li će osvetljenje biti direktno, indirektno ili difuzno.
U savremenom osvetljenju često se koristi kombinovana rasveta – istovremeno prirodna i veštačka. Cilj je da se veštačko osvetljenje koristi kao dopuna dnevnoj svetlosti, naročito u prostorima sa slabim pristupom suncu ili tokom večernjih sati.
