Show / TV

Pronalaženje načina za povećanje korišćenja proteina

Najznačajnije pitanje u ishrani i poljoprivredi tokom moje rane kari – jere je bilo pronala`enje načina za povećanje korišćenja proteina, starajući se da oni budu najboljeg mogućeg kvaliteta. Moji saradnici i ja smo verovali u ovaj zajednićki cilj. Od mojih ranih godina na farmi do mog doktorskog obrazovanja, ja sam prihvatao ovakvo poštovanje prema proteinima.

Kao mladić, sećam se da su najskuplji deo hrane za `ivotinje sa farme bili proteinski dodaci kojima smo hranili na{e krave i svinje. Zatim sam, na postdiplomskim studijama, potrošio tri godine (1958-1961) rade}i doktorat pokušavajući da pobolj{am dostupnost visoko kvalitetnih proteina efikasnije odgajaju}i krave i ovce kako bismo mogli da ih jedemo što više. Prošao sam kroz celokupne postdiplomske studije u dubokom uverenju da je promovisanje visoko kvalitetnih proteina, kao u `ivoti – njskim namirnicama, predstavljalo veoma va`an zadatak.

Moje doktorsko istra`ivanje, iako navo|eno nekoliko puta tokom naredne decenije, bilo je samo mali deo daleko većih napora koje su druge istraživačke grupe vr{ile kako bi re{ile proteinsku situaciju {irom sveta. Tokom 1960-ih i 1970-ih, neprestano sam slu{ao o takozvanom “proteinskom jazu” u zemljama u razvoju.

Proteinski jaz je označavao da su glad i neuhranjenost me|u decom u zemljama tre}eg sveta bili rezultat nedovoljne koli~ine proteina, naro~ito visoko kvalitetnih (to jest `ivotinjskih) proteina.1,4,5 Po ovom gledi{tu, ljudima iz zemalja tre}eg sveta su naro~ito nedostajali “visoko kvalitetni” proteini, ili `ivotinski proteini. [irom sveta su ne – pre stano osmi{ljavani projekti kako bi se re{io ovaj problem “proteinskog jaza”.

Istaknuti profesor sa MIT-a i njegov mla|i kolega su 1976. godine zaklju~ili da je “odgovaraju}a koli~ina proteina centralni aspekt svetskog problema ishrane”5 i dalje da “ako se … po`eljno (dopune) umerenim koli~inama mleka, jaja, mesa ili ribe, ishrana (siroma{nih zemalja) prevashodno zasnovana na `itaricama je nedovoljno bogata proteinima za decu u razvoju…” Da bi se re{io ovaj problem:

– Institut MIT je razvijao dodatak hrani bogat proteinima zvan INCAPARINA. – Purdju univerzitet je uzgajao kukuruz koji je sadr`ao vi{e lizina, aminokiseline koja je “nedostajala” proteinima iz kukuruza. – Ameri~ka vlada je subvencionisala proizvodnju mleka u prahu kako bi obezbedila proteine visokog kvaliteta za siroma{ne {irom sveta. – Kornel univerzitet je obezbe|ivao obilje talenata za Filipine kako bi pomogao razvoju varijeteta pirin~a bogatog proteinima i sto~ne industrije.

– Auburn univerzitet i MIT su mrvili ribu kako bi proizveli “koncentrat ribljih proteina” za ishranu siroma{nih u svetu. Ujedinjene nacije, program ameri~ke vlade za hranu za mir, veliki univerziteti i bezbrojne druge organizacije i univerziteti su ~inili sve kako bi iskorenili glad u svetu uz pomo} visoko kvalitetnih proteina. Znao sam za ve}inu projekata iz prve ruke, kao i za osobe koje su ih organizovale i vodile.

Organizacija za ishranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), ima zna~ajan uticaj u zemljama u razvoju preko svojih programa za razvoj poljoprivrede. Dva ~lana osoblja6 su 1970. godine objavila da je “nedostatak proteina nesumnjivo najozbiljni kvalitativni nedostatak u ishrani zemalja u razvoju.

Veliki deo populacije ovih zemalja `ivi uglavnom na biljnoj hrani kojoj ~esto nedostaju proteini, {to rezultuje slabim zdravljem i malom produktivno{}u po ~oveku”. M. Outret (M. Autret), veoma uticajan ~ovek iz FAO-a, je dodao da je “zbog malog sadr`aja `ivotinjskih proteina u ishrani i nedostatka raznovrsnosti hrane (u zemljama u razvoju), kvalitet proteina nezadovoljavaju}i”.

Podneo je izve{taj o izrazitoj vezi izme|u korišćenja `ivotinjskih namirnica i godi{njeg prihoda. Outret je zastupao porast proizvodnje i kori{}enja `ivotinjskih proteina kako bi se premostio rastu}i “proteinski jaz” u svetu. Tako|e je zastupao da se “svi resursi nauke i tehno – logije moraju pokrenuti kako bi se stvorile nove namirnice bogate proteinima ili ostvarila najve}a korist od do sada nedovoljno kori{}enih izvora hrane za ~ove~anstvo”.

Brus Stilings (Bruce Stillings) sa Merilend univerziteta i iz ame – ri~kog ministarstva trgovine, jo{ jedan zastupnik kori{}enja `ivotinjskih namirnica, priznao je 1973. godine, da “iako ne postoji su{tinska potreba za `ivotinjskim proteinima u ishrani, obi~no je prihva}eno da koli~ina proteina u ishrani iz `ivotinjskih izvora predstavlja naznaku ukupnog proteinskog kvaliteta ishrane”.

Nastavio je govore}i da je op{te prihva}eno da je obezbe|ivanje odgovaraju}ih koli~ina `ivo – tinjskih proizvoda idealan na~in za pobolj{anje svetske ishrane proteinima”. Naravno, potpuno je ta~no da obezbe|ivanje proteina mo`e da predstavlja zna~ajan na~in za pobolj{anje ishrane u zemljama tre}eg sveta, naro~ito ako stanovni{tvo dobija sve svoje kalorije iz jednog biljnog izvora. Ali to nije jedini na~in, i, kao što ćemo videti, ne predstavlja neophodno na~in koji je najdosledniji sa dugoro~nim zdravljem

Close